home

 

Fotos
Фотографии
                           »»»»


 

Video
Видео
                           »»»»

 

 

 

 

 

 

 

Die Ausstellung «FotoWERK» ist eine Kombination von meinen frühere Ausstellungen
«Zwei Heimaten», «Vision 3» und «Basel 13».
Die Idee ist, die Fotografien unter freiem Himmel und in vertrauter Umgebung zu präsentieren.
Die Ausstellung wird im Senn Kies und Schotterwerk AG, Neuheim, Zug durchgeführt.
Sowie der Name sagt, ist das eine Kieswerk.
Das Kieswerk entspricht den Sicherheitsstandards von SUVA, trotzdem ist das kein Spielplatz.

Jeder Besucher wird gebeten, die markierten Wege nicht zu verlassen und jeder ist für sich selber und für die von ihm betreute Personen verantwortlich.

 

Изложбата "ФотоВЕРК" е комбинација од моите претходни изложби
"Две татковини", "визион 3" и "Базел 13».
Идејата е да се презентираат фотографии на отворено и во познатото опкружување.
Изложбата ќе биде Senn Kies und Schotterwerk AG, Neuheim, Zug.
Како што кажува името, изложбата ќе биде во сепарација.
Сепарацијата ги задоволува стандардите за безбедност на SUVA, но и покрај тоа не е место за забава.

Затоа ве замолуваме да не ги напуштате одбележените патеки и подсетуваме дека секој е одговорен за својата сигурност и сигурноста на своите деца.

Senn Kies und Schotterwerk AG
Edlibachstrasse
6345 Neuheim

koordinaten:

N 47° 11.440'
E 008° 34.223'

 


Gordan

Gordan Ristovski - Gogo
Geboren 1966 in Kavadarci, Mazedonien, von Beruf Elektrotechniker
Besuchte die Primar- und Sekundarschule in seinem Heimatort und schliesst mit einer Berufsmatura ab. Seit 1990 in der Schweiz und auch solange eingestellt in der Firma Senn Brunnen.
Der erste Kontakt mit der Fotografie machte er mit der Kamera seines Vaters, eine solide russische Kamera. Später, in der Dunkelkammer der «Volks Technik», vertiefte er die Technik der Fotografie. In der frühen Jugend stiess die Fotografie in den Hintergrund...
Aber vor 15 Jahren wurde die Liebe zur Fotografie wieder geweckt und mit der Zusammenführung der Interessen Motorradfahren und Fotografieren findet er die ideale Kombination zur Flucht aus dem Alltag.
Mit der Mitgliedschaft in der «Südslawischen Kulturforum», Zürich, (2007) erhält er die Möglichkeit zur Präsentation seiner Fotos.
Seit 2007 machte er bei mehreren Gruppenausstellungen mit und hatte einige Einzelausstellungen.

Ausstellungen

Einzelausstellungen:

2014 Urtenen-Schönbühl, BE
2013 Kavadarci, Mazedonien
2013 Basel
2012 Zürich
2011 Zürich
2010 Bern

 

Gruppenausstellungen:

von 2007 bis 2011 an die jährlichen Ausstellungen «Südslawisches Kulturforum» Zürich
2011 Uzice, Serbien
2011 Kragujevac, Serbien
2010 Backa Palanka, Serbien
2010 Novi Sad, Serbien

 

Гордан Ристовски - Гого
Роден 1966 година во Кавадарци, Македонија, по занимање електротехничар.
Основно и средно училиште, а завршува во неговиот роден град. Од 1990 година во Швајцарија и од тогаш вработен во фирмата СЕНН Бруннен АГ.
Првиот контакт со фотографија го праве со камерата на неговиот татко, солидна руска камера. Подоцна во "Народна техника - Кавадарци ", се запознава подлабоко со тајните на фотографијата. Во раната младост, фотографијата преминува во позадина како жртва на други интереси.
Но, пред 17 - 18 години, повторно се буди љубовта кон фотографија и со спојувањето на интересите, возењето мотор и фотографирањето , тој наоѓа идеална комбинација за релаксација од секојдневието.
Со зачленувањето во "Јужнословенски културен форум», Цирих, (2007), тој има можност да ги презентира своите фотографии на поширока публика.
Од 2007 година, учествува на неколку групни изложби, а има и неколку самостојни изложби.

Изложби

Самостојни изложби:

2014 Уртенен - Шенбуел, Берн
2013 Кавадарци, Македонија
2013 Базел
2012 Цирих
2011 Цирих
2010 Берн

 

Групни изложби:

2007-2011 " Јужнословенски културен форум" на годишниот изложби Цирих
2011 Ужице, Србија
2011 Крагуевац, Србија
2010 Бачка Паланка , Србија
2010 Нови Сад, Србија

 



Крајноста на убавината (Vollkommene Schönheit)

Повеќе од триесет години Гордан Ристовски ја слика природата, најчесто како патник на моторцикл. Неговите средства за изразување се црно белата и фотографијата во боја, со што успешно докажува дека за правиот посветеник не е битен техничкиот туку творечкиот момент, како и дека е можно да се премине канонската поделба. Фотографот одбира места на кои природата се покажува како огромна, моќна и несовладлива, дури и застрашувачка. Моментот на запазување на тој призор е естетски, го запазува и чува само уметникот. Природата покажана на неговите фотографии може да побуди чуство на осаменост, кое фотографот го премостува со вметнување на елементарен свет во сцената. Човекот е одсутен, надвор од кадарот, природата се гледа во својата потполност, но присутни се неговите траги, најчесто клупи, канделабри, огради или сообраќајни знаци.
Има нешто драматично, можеби и застрашувачко на овие фотографии, некоја притаеност и претпазливост, бидејќи природата е сурова, човекот изгледа не и е важен. Затоа Ристовски фотографира симболични и стварни изрази на превласт со кои човекот се бори – планински мостови и тунели пробиени во стените, кули издигнати во висините, стази во клисурите, згради на бреговите, брзи реки и осамени куќи во стеновитите масиви. Фотографот како сликарот Каспар Давид Фридрих (Caspar David Friedrich) е во потрага по широк видик, романтичната и херојската природа, го избира местото на поглед од кое се отвора поглед на морето од магла кое прави острови од планинските врвови, оди таму каде човекот е ситен. Цивилизациската условеност и досадата на современиот човек превладува во таканареченото “океанско чуство“, познато во естетика и психологијата, кое подразбира краткотрајно втопување на свеста во огромната природна целина и се смета за првокласно духовно искуство. Во прашање се сцени кои бараат отвореност на умот, храброст и чисто срце, тогаш пред посматрачот се воздигнува нејзиното мистично величество -Природата.
Фотографот е некој кој ја препознава нејзината извонредност, избраник и патник кој има око и душевна присебност да ја забележи крајноста на убавината. Без многу помошни средства, ефекти и посредници, остава природата самата да се представи. Доволно е да тесната, со висока трава зарасната, планинска патека ја покаже во нејзината надмоќност, или едно дрво може да има и космичка смисла. Тоа е религија на кој и се посветија големите германски мислители, европските и американските писатели и сликари, во нејзина слава настаната, како и целокупната далекуисточна уметност. Природата – нескротлива, убава и содржателна, темел и последна тврдина, во хријстијанска смисла Божје дело. Фотографот ги истражува нејзините сенки, бои, линии и облици, ја разоткрива митската димензија, поинаку од филозофите и светите лица. Одкрива сцени кои ретко се покажуваат – алпски езера и врвови милувани со сончевите зраци кои се пробиваат преку маглата, осамени рибарски чамци изгубени во пространството, одсјајот на месечината на езерската површина, сцени со нагласена атмосфера. Исти чуства будат и црно белите фотографии од автомобилските гробишта.
На повисоко, идејно ниво, поединечните дела на Гордан Ристовски концептуално се обединети. Тој ја следи судбината на предметите, клупите, ги испитува изгледот, местото, вредноста, ја наоѓа по планинските висини и места каде се отвара бескраен поглед, на места каде најмалку се очекува, или во градовите каде со сообраќајните знаци и самата е симбол на модерната епоха. На апстрактност укажуваат и фотографиите посветени на змијоликите серпентини, трагите во снег, патоказите, структурите на уредно наредените дрва, прозорците на црквите или седиштата во амфитеатарот. Понекогаш фотографиите со клупи во природата делуваат нестварно, надреалистички, фотографот ја фотографира клупата пред дивите брзи планински реки, на работ од шумата, во ноќта обиколена со оган, а понекогаш и обична, покрај патот, покриена со снег, толку пати видена.
Дали фотографот со овој циклус сака да укаже на апсурдноста на човечкото мешање во природата, дали предметите може да ги гледаме како уметнички интервенции во природата? Можеби го отвора прашањето на современото цивилизациското насилство кое е се по актуелно, она за туристичката опсада на планиските врвови. Или само сака да го насочи посматрачот кон магичните места на кои може да се види сета безначајност на современиот отуѓен живот. Нели се неговите клупи предмети со посебна намена, одбрани во својот род, дали служат за размислување, сеќавања и медитација, нели е на места каде и јавата сонува?
Да го оставиме одговорот да го најдат гледачите на фотографиите, бидејќи ниту уметникот не го знае.

Дејан Џориќ

 

Vollkommene Schönheit

Seit mehr als dreissig Jahre reist Gordan Ristovski in der Natur, meistens als Fahrer auf seinem Motorrad und mit der Fotokamera dabei. Seine Ausdrucksweise sind Schwarz-Weiss und Farbfotos, welche erfolgreich demonstrieren, dass für Fotografie-Liebhaber nicht die Technik wichtig ist, sondern der kreative Moment. So ist auch möglich, die kanonische Trennung zu überwinden. Der Fotograf wählt Orte, welche die Natur gross, kolossal und unbesiegbar, sogar beängstigend zeichnen. Der Moment der Betrachtung einer solchen Szene als ästhetisch zu sehen und festzuhalten können nur Künstler. Die Natur, in seinen Fotografien dargestellt, kann ein Gefühl der Einsamkeit hervorrufen, welche der Kameramann mit Einfügen von Objekten in die Szene unterdrückt. Der Mensch ist aus dem Rahmen, die Natur ist in ihrer ganzen Fülle zu sehen, aber seine Objekte und Spuren sind vorhanden, in der Regel nur Bänke, Strassenlaternen, Blumenkästen und Verkehrszeichen.

Es ist etwas Dramatisches, vielleicht sogar Bedrohliches in diesen Fotos, Verborgenheit und Abstinenz, weil die Natur grausam ist, der Mensch ihr wahrscheinlich irrelevant ist. Darum fotografiert Ristovski symbolisch Ausdrücke wirklicher Macht, mit denen Mann kämpft – Berge, Brücken und Tunnels in Felsen gebaut, Wanderwege, Gebäude auf Felsen, reissende Flüsse und einsame Häuser und Türme in Felsmassiven. Der Fotograf sucht wie der Maler Caspar David Friedrich einen weiten Blick für eine romantische und heroische Natur, er wählt einen Punkt, welche Blick auf das Meer durch Wolken welche die Berggipfeln bedecken, und geht dorthin, wo der Mensch winzig ist. Zivilisatorische Interaktionen und Langeweile, weit verbreitet unter modernen Menschen, rufen ein sogenanntes "Ozeanisches Gefühl" hervor, in der Ästhetik und Psychologie bekannt, mit welchem man seelisch kurzfristig in das riesige natürliche Ganze eintaucht und dies gilt als eine hervorragende spirituelle Erfahrung. Das sind Szenen, die Offenheit, Mut und reines Herz benötigen, bevor sich die geheimnisvolle Überlegenheit der Natur vor Publikum erhebt. Dieser Fotograf ist jemand, der die Aussergewöhnlichkeit der Natur erkennt. Er ist der Gewählte und der Reisende, der Auge und geistige Nüchternheit hat, die Vollkommene Schönheit zu erkennt. Ohne andere Sachen, Effekte und Hilfsmittel, lässt der Fotograf die Natur sich selbst präsentieren. Genug schmal im Hochgewachsenen Gras, demonstriert der Weg seine Überlegenheit und ein Baum kann eine kosmische Bedeutung haben. Es ist eine Religion, die den grössten deutschen Denker, europäische und amerikanische Schriftsteller und Künstler gewidmet wurde, ihnen zu Ehren ist die ganze Fernöstliche Kunst geschafft wurden. Natur - ungezähmt, schön und sinnvoll, Festung und der letzte Ausweg, im christlichen Sinne das Werk Gottes. Der Fotograf erkundet ihre Schatten, Farben, Linien und Formen, untersuchen die mythischen Abmessungen, anders als Denker und Priester. Sie finden Szenen, die nur selten zu finden sind, Bergseen und Gipfeln, die diffusem Licht ausgesetzt sind, weich schattierte Sonnenstrahlen brechen durch den Nebel, betont einsame Menschen in Booten, in der Weite verloren, Mondreflexion auf dem Wasser, Szenen hervorgehoben Atmosphäre. Ein ähnliches Gefühl rufen auch die schwarz-weiss Aufnahmen von Automobil-Friedhöfen.
Auf einer höheren, konventionelleren Ebene sind bestimmte Werke Gordan Ristovskis konzeptionell vereinheitlicht. Er folgt dem Schicksal der Dinge, z.B. die Bänke, prüft das Aussehen, Ort und Materialität. Er findet Aussichtspunkte auf Berghöhen, wo man sie am wenigsten erwartet würde. Oder in Städten, wo Verkehrszeichen Symbole der Abstraktheit des modernen Zeitalters sind. Fotografien zeigen diese Abstraktion in schlangenartigen Linien der Serpentinen, Spuren im Schnee, Verkehrsschilder, die Struktur von Holz, welche fein säuberlich für den Winter gerüstet ist, Fenstern der Kirche und Sitzreihen im Amphitheater. Manchmal sind die Aufnahmen der Bänke in der Natur unwirklich, surrealistisch, fotografiert neben wilden Bergflusses, in der Nähe des Waldes, in der Nacht mit Feuer umgeben und manchmal ist es einfach nur eine Bank entlang der Hauptstrasse und sie ist mit Schnee bedeckt, wie man es oft schon gesehen hat.

Will der Fotograf mit diesem Zyklus die Absurdität der menschlichen Eingriffe in die natürliche Umgebung zeigen, sind die Gegenstände Interventionen ähnlich wie Kunstinstallationen? Vielleicht eröffnet es die Frage der Vergewaltigung der modernen Zivilisation, welche immer aktueller ist, derjenigen touristische besetzen den Bergen, oder einfach nur versuchen die Beobachter zu den magischen Orten der Besinnung hinzuweisen, Orte an welchen die entfremdete Bedeutungslosigkeit des modernen Lebens zu sehen sind.
Sind seine Bänke nicht Elemente mit besonderem Zweck, ausgewählt in ihrer Art, Objekte nachzudenken, Erinnerungen und Meditation, sind sie nicht an den Orten an welchen die Realität träumt?
Die Antworten sollen die Betrachter der Fotos finden, weil vielleicht sogar der Künstler selbst sie nicht kennt.

Dejan Djоric